DAMAMA U ČAST

Autor
DAMAMA U ČAST

Znači nikad, ali baš nikad nisam slavila ovaj „praznik“! Čuj, dan kada se ona glupača Klara Cetkin popela na neku kutiju i održala govor zahvaljujući kome su žene postale magarci! E vala baš nam je učinila! Ipak, Magelanova vinska tura, iako namenjena prevashodno ženama, pa još subota, nije nešto što se preskočiti može...

I tako, poranili mi lepo pa krenuli. Prvo za Beograd da pokupimo tamošnju ekipu, pa onda pravac Vršac. Ja bolesna kako skoro nisam bila. Maramice trošim k’o gliser, na sat. Već u Beogradu počeh da se kajem što sam i krenula, ali, nema sad nazad. Stižemo u Vršac nešto pre 11h. Ideja je da malo obiđemo grad, ali pošto su nam javili da će biti gužve posle, odlučujemo da odmah odemo do Vinarije Vinik. Doček, pravi viteški, baš kako i dolikuje vitezu vina Nikoli Cuculju, vlasniku vinarije. Čim sam prekoračila prag, odmah mi je bilo bolje! Da ne veruješ?! Samo crvenilo na nosu svedoči o stanju u kome sam bila pre par minuta. Autosugestija?! Mikroklima?! Ko bi ga znao, ali nije ni važno, važno da mi je bolje! Tu je i harmonikaš da nam i muzički upotpuni doživljaj. Na stolu, đakonije svih vrsta. I tako, dok se vina smenjuju, domaćin nam priča o vinu, vinskoj kulturi, bontonu... U jednom trenutku, pokaže on neku diplomu i kaže da se dodeljuje samo jedna u svakoj grupi, ali... mora da se zaradi. Da me ubijete ne znam kako, ali odmah sam znala da ja idem kući s ovom diplomom. Posle nekog vremena, harmonikaš se već dobro zaukao, a mi se taman opustili, namešta on nekakvo bure na sredinu prostorije i još nije završio objašnjenje o tome šta treba uraditi da bi se diploma zaslužila, a ja sam već bila na buretu sa sve dairama u rukama! Ljudi, jednom u životu sam samo poželela da se popnem na sto i igram (pre godinu dana) i tad sam rekla sebi: „jes’ normalna?!“ i naravno da to nisam uradila. Crvena lampica na kameri, vraća me u realnost! Jednom podilkanim i odma’ televizija snimi. Silazim, ali... ima ko još čeka svoj red... ;-) Siroma’ vitez, nije mu ništa drugo ostalo nego da danas izuzetno dodeli dve diplome... J

Obilaskom Vršca između ostalog saznajemo i to da je ovaj grad sa okolinom bio poznat kao vinogradarski kraj u vreme Rimljana. Prvi pisani podaci datiraju još iz XIII veka. U IXX veku, Vršačko vinogorje bilo je među najvećima u Evropi i prostiralo se na 10.000 hektara. Od 1804. godine, vinova loza je i sastavni deo grba grada Vršca.  Mada, meni lično je zanimljiva i legenda po kojoj je loza u Vršcu izrasla iz štapa Svetog Save, koji je ovamo doneo njegov učenik, inače graditelj obližnjeg manastira Mesić. Odlazimo do Saborne crkve, čuvene vršačke katedrale i Apoteke na stepenicama u kojoj se nalazi postavka Gradskog muzeja. Jednu od ovih prostorija karasi i monumentalno delo „Vršački triptihon“ kojim je Paja Jovanović proslavio i sebe i svoj rodni grad.

Sledeći već dobro utabani „vršački vinski put“ odlazimo do Gudurice, najvinogradarskijeg sela u celoj Srbiji. Osim po vinu, ovo selo je specifično i po tome što su do II svetskog rata ovde živeli samo nemci. Danas ovde živi 1500 ljudi. 22 nacionalnosti nisu prepreka da svi svoje praznike obeležavaju u samoj jednoj (katoličkoj) crkvi u selu. Crkva datira iz 1787. godine i u prilično je lošem stanju. Srećom restauracija je u toku, a uskoro će ovde početi sa radom i škola orgulja. U selu se nalazi i muzej/galerija Roberta Hamerštila, čuvenog slikara koji danas živi u Austriji ali nije zaboravio svoje korene.

U Vinariji Vrekić, još jedan srdačan doček danas. Vrekići su ovaj porodični biznis započeli još pre dvadeset godina. Danas, iz sopstvenih zasada proizvode nekoliko vinskih etiketa, a mešu njima i Manastirsko vino po kojem ih najviše prepoznaju. U trenutku naše posete, završavali su se radovi na letnjikovcu kao mestu za prijem gostiju u nekim toplijim danima. Domaća hrana, domaće vino i puno anegdota. Među njima i ona kada je u selo došao Vladika Nikanor i radnicima koji su zidali temelje nove crkve doneo gajbu piva. Na pitanje našeg domaćina zašto je to uradio i da li zna koliki greh je počinio donevši pivo u selo gde se i noge vinom peru, Vladika se nasmejao i ponudio da pivo vrati odakle je i došlo. Dogovoriše se da ostane, ali da se takva greška više ne ponavlja... J

Na kraju, vraćamo se do crkve u centru sela kraj koje se nalazi i Vinarija Nedin.  Sa stažom od nekih 20 godina, ova vinarija danas proizvodi 5-6.000 litara vina dobijenog od grožđa iz sopstvenih vinograda. Starinski podrum i moderna tehnologija daju spoj zahvaljući su pojedine etikete iz ove vinarije  dobijale međunarodne nagrade. I dok se na degustaciji smenjuju rizling, traminag, burgundac ...  zaključujemo kako je ovo jedna od onih malih vinarija koja je shvatila da je najbolje svoja vina prodavati na kućnom pragu.  Domaćini nam pričaju o planovima za budućnost, uz napomenu da „vinogradarstvo nije posao za samo jednu generaciju...“ A nisu ni sva vina za samo jedan dan, zaključujemo mi i pod okriljem noći krećemo kući puni utisaka, ali i po kojom flašom vina...

Više fotografija na

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.10152289235638620.1073741847.189785613619&type=3

 

 

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

vino, vinske ture, vinski turizam

Oceni članak

0