Kad se siv dan u vino oboji...

Autor
Grupa mala, ali nasmejana Grupa mala, ali nasmejana

Ako Vas zanima kako je bilo na našoj prvoj ovogodišnjoj vinskoj turi, čitajte o utiscima našeg vinskog pratioca mr Mirjane Maksimović iz Udruženja Žene i Vino.

Subota 25.01.2014. prva ovogodišnja Magelanova vinska tura. Budim se ujutru, onako ležeći pogledam u prozor i pitam se „da li je to svanulo uopšte ili je samo siv dan pred nama“? Pogađate, sad kad smo se već navikli na ove prolećne temperature, počeli da sanjamo sunce i glancamo prolećne cipele, naš’o sneg da padne! Ajd’ dobro, januar je. Mož’ bit’ da mu je i vreme, tešim se. Al’ kud baš danas kad smo se na put namerili?! Ustajem, spremam se, gledam na sat, kad ono tačno je „ups, ubrzaj malo sati!“. Mislim se garant će neko odustati od putovanja zbog „lošeg“ vremena. Stiže sms, nemam vremena da pogledam...

Stižem na dogovoreno mesto polaska, sve trkom i zadihana jer, naravno da sam telefonirala svo vreme. Grupa mala, ali nasmejana. Većinom žene! Ok, sad mi je jasno, biće ovo luuuudi provod... ;-) Na kraju, ništa manje od Agencije Magelan iz Novog Sada se i ne očekuje! Ukrcavamo se naš mini bus, vodič Milena (izeš ga ne znam kako se jezikom rodne ravnopravnosti kaže vodič u ženskom rodu) uzima mikrofon, pozdravlja grupu, daje nam informaciju o planovima poseta za današnji dan i brine, ali jako brine, o stanju na putevima. E sad, il’ je štreberka ili jako dobro poznaje naše državne službe i činjenicu da njih sneg uvek, ali baš uvek iznenadi! Tešimo je, šalimo se i obećavamo da ćemo biti dobri i ako nas negde zaveje sve dok bude dobrog vina. Pročitah jednom negde da se čovek koji se napije od belog vina i onako pijan zaspi u snegu, neće smrznuti. Ovo ne važi za ostala alkoholna i bezalkoholna pića. Zvuči naivno ali, sećam se onih dana (u vreme sankcija) kada sam umesto aditiva, u rezervoar prvo sipala litar belog pa tek onda dizel! Šta, smešno vam je?! Bilo smešno i onima na pumpi, ali i meni kad sam jedina po minusu palila auto bez problema. Dakle, bilo kako bilo, smrznuti se nećemo!

Posle obilaska Rakovačkog manastira, prolazimo pored vinarije koju smo ipak za kraj dana ostavili. Put nas vodi u Banoštor, selo na obali Dunava za koje kažu da ga dva sunca greju. Prvo, ono sa neba i drugo, ono reflektujuće sa Dunava. Upravo to ga i čini idealnim za vinogradarstvo. Šest registrovanih, ozbiljnih vinarija tamo postoji. Pet malih, porodičnih i jedna sa najvećim vinogradom na Fruškoj gori. Ovoga puta, namerili smo se na dve - one male. Istini za volju, vina su im velika, ali zaista! Zbog snega, odlučili smo da se parkiramo kraj puta, a ne u samom dvorištu vinarije. Dok mi izlazimo iz busa, Ivana Šijački izlazi iz vinarije i kreće nam u susret. Kao staroj prijateljici, žurim da se prva pozdravim sa njom. Smeje se i komentariše moj outfit rečima „samo ti možeš nešto tako vedro i veselo da obučeš po ovakvom vremenu!“ Pa naravno, neće mene malo sivila sprečiti da se dobro osećam! Uvodi nas u podrum. Sir, hleb i vina su već tu. Priča nam o vinariji dok degustiramo vina iz berbe 2013. Starije od toga nema. Kaže, jedva razvuku do novembra dok ne stigne mlado vino. Ok, pa to je dobra vest zar ne? Sve se proda i to uglavnom iz podruma. San svakog vinara! Pogledom njuškam po podrumu i vidim, na barik buretu piše Ch. Pitam da li su to od ove godine počeli da barikiraju Chardonnay, uzvraćaju ponudom da probamo i to, mada, radi se u ograničenim količinama i za poznatog kupca. Čitaj, nema u prodaji. U tom slučaju, da probamo nego šta! Srećom smo još bili na belom pa je i imalo smisla... ;-) Bračni par beograđana, zaljubljenika u vino, stari su gosti u ovom podrumu. Ipak, krenuli su nama jer ovu vinariju uvek vredi posetiti, a i još dve nove su tu. Vreme je da idemo dalje. Obavezno fotografisanje s Dunavom u pozadini i pozdravljanje. Moje omiljeno, sada samo ukrasno, bure uz samu obalu, ovoga puta potpuno zavejano, inspiriše me na fotografiju. Moja inspiracija, inspiriše pomenute beograđane da slikaju mene. Tako su nastale dve dobre fotografije s ovog putovanja...

 

Opraštamo se nekako i krećemo dalje. Porodica Stojković već nas čeka... Već drugi put od kad smo krenuli zovu iz Magelana da provere da li je sve u redu i da li su putevi prohodni. Hahhaa, putarske službe u Srbiji izgleda tako dobro rade da se svi uspaniče čim malo zaveje. Srećom danas su bili vredni... Vozimo se uzbrdo, put  taman dovoljno prohodan. Na kapiji, čeka nas Jovan Stojković, domaćin ovog porodičnog podruma. Širok osmeh, rumeni obrazi – sremac pravi! Pruža ruku i upoznaje se sa svakim pojedinačno. Sneg veje, pa nas brzo uvodi u salu za degustaciju. Nekad je to bila štala, ali ni po čemu se to sada ne vidi. Izuzev možda ako bolje zagledate klupu uza zid i skopčate da je napravljena na jaslama... J Zid od cigle, sav nameštaj od punog drveta, detalji s pažnjom odabrani. Na stolu, tradicionalno po sremački „’leba i masti“, sir od kume i ’lebac. Ne makar kaki, to je ’lebac iz Sviloša, tj. iz pekare u kojoj se svako jutro mesi i prodaje samo do 8 časova ujutru. Ko je stigao, stigao je. Posle 8 više nema. I sad vi mislite, al joj je impresija?! Došla u vinariju pa se hlebom zadivila! Al’ niste vi još probali taj Sviloški ’lebac i ne znate da Sviloš samo po toj pekari poznat širom Fruške gore, a i dalje. Dobro, ’ajde poznati su i po tome što uredno plaćaju TV pretplatu, a RTS ne mogu da uhvate. Njihove antene hvataju samo HTV pa se deca, po ulici pozdravljaju sa „Bok dečki!“ i pevaju „Lijepu našu“ ne znajući da je to himna susedne nam države. Al’, što bi gazda Paja rekao: „“Svašta mi nije po volji. Al’, ’ebem mu oca, ja iz Sviloša ne bi otiš’o nigde na svetu. Dobro, možda u Banoštor, ako baš moram”. E, zato se i ja ovom pričom vraćam kod Stojkovića. Zalogaj pomenutih „specijaliteta“ pa gutljaj vina, a sve uz veseli divan s domaćinom. „Kreka“, kojoj smo se pri ulasku obradovali više nego vinu zbog koga smo i došli, isijava toplotu dok vatrica nemirno igra iza sad već čašavog prozorčeta na vratima peći. I opet nam se ne ide. Dobro, odlučujemo, još malo Rizlinga, Rosea, Vranca i, verovali ili ne Bermeta, ko kako želi i kako mu prija, pa krećemo. Moderni prostor vinarije očekivan, ali podrum iz 1912. godine, e to je nešto! Ima tu još i po koje bure iz ONOG vremena! Dve sobe opremljene štafirom jedne i druge babe, dedina kolevka, pogled u pušnicu (uh), uramljeno porodično stablo (duže nego kod Nemanjića), zajednička fotka, još po koja s domaćinima i ... vozač nam je zagrejao autobus. Divno, iz toplog u toplo!

 

Ne želeći još da se oprostimo od Dunava, čarobnog kako leti, tako i pod snegom, spuštamo se na čardu. Opšti je zaključak da nismo gladni, ali kad smo već tu, svi se odlučujemo za riblju čorbu. Toplo i ukusno, neće nas opteretiti a taman će nas pripremiti za još jednu vinariju. Za razliku od prethodne dve, koje su svoje bivstvovanje poistovetile s porodicom, ovo je već ozbiljan biznis. Vinarija Salaxia otvorena je, ne tako davne, 2009. godine i svoju proizvodnju bazira na principu kooperacije. Moderno opremljena vinarija, na 700 m², za turiste je otvorila i degustacionu salu, prodavnicu vina i prelepu baštu okruženu šumom. Uz specijalitete lokalne vojvođanske kuhinje, ovde su u ponudi oba Rizlinga, Chardonnay i dve crverne kupaže: već afirmisana i nadaleko čuvena Burlesque-a i novi adut vinarije Noir Noir. Dok sedite u ovoj vinariji i gledate u sad već mrak koji narušava samo belina sitnih pahulja koje nas prate kroz čitav dan, dolazite do zaključka da predrasuda o tome da je Fruška gora idealno područje za bela vina, više ne stoji. Burlesque i Noir Noir su definitivno uništili mit.

Prijatno zagrejani spolja i iznutra, vozimo se lagano ka Novom Sadu zadovoljni doživljenim. I dok nam se Milena zahvaljuje na lepom druženju i priča još po neku pričicu o Fruškoj gori (fascinantno kakvih sve divnih priča ova žena „drži u rukavu“), zaključujemo kao nam je sneg u stvari baš dobro došao. Upotpunio je čaroliju zimskog dana taman toliko da bude lepo, a da nas ne ometa u planovima. Razilazimo se s osmehom, bez previše tuge jer, sledeća vinska tura je za 15-20 dana, a mi smo uvereni da ćemo opet biti zajedno. Zveket flaša (jer kako ćeš iz vinarije praznih ruku kući) i smeh odzvanjanju kroz mrak dok svako od nas svojim putem odlazi u noć....

 

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

vinske ture, vinski izleti, fruškogorska vinska tura

Oceni članak

5.00