Picigen - Ja Vas kanda znam sa Štranda

Autor
Picigen - Ja Vas kanda znam sa Štranda Picigen - Ja Vas kanda znam sa Štranda

Igra u kojoj se lale praćakaju po vodi još od početka prošlog veka. U leto daleke 1911. godine u Novom Sadu zvanično je otvorena jedna od danas najlepših plaža na Dunavu, Štrand. Sa oko 700 m sitnog peska i nekoliko hektara, po ovoj vrućini veoma prijatnog zelenila, Štrand predstavlja svakodnevni spas za više od 15.000 novosađana.

Svima njima zajednička je ljubav prema ovoj najlepšoj i najvećoj reci Evrope, ali načini uživanja u blagodetima Dunava su različiti.  Veliki broj zaljubljenika u ovo mesto uživa da u senci nekog povećeg suncobrana, s čašom omiljenog pića i dobrom knjigom preživi vrelinu tog dana, ali ... oni nisu naša današnja tema. Glavni junaci ove priče su sportski orijentisani momci, koji su rešeni da svojom gipkošću i akrobatskim veštinama privuku pažnju kakve zgodne frajlice, a uz to se i dobro zabave.

Bez sve šale, nešto sam ubeđena da je ova igra nastala baš iz gore pomenutog razloga. Neki picigen smatraju i za sport, mada, upućeni kažu da je jedna od osnovnih stvari koje definišu sport pobeda, dok u picigenu nema ni pobednika ni pobeđenih. Ova igra se igra dok se igrači ne umore ili ne smrznu u vodi, što je ipak, obzirom na sama pravila igre, malo verovatno. Ali, krenimo redom. Prva stvar je izabrati pogodan teren za igru. Najboljim terenom se smatra peščani plićak, dubine negde oko kolena. Dimenzije terena nisu presudno bitne. Broj igrača takođe nije jako važan, mada, empirijski je utvrđeno da je 5-6 igrača idealan broj. Picigen uglavnom igraju momci, mada nije zabranjeno ni za devojke. Mali problem predstavlja činjenica da devojke preferiraju dublju vodu, zgodnu za brzo nameštanje gornjeg dela kupaćeg kostima, koji se kao po pravilu smakne već pri prvom skoku, što utiče (ili ne) na atraktivnost same igre u zavisnosti od toga ko „sedi u publici“. Pravila su jednostavna. Skoro da ih nema. Igra se malom lopticom, najbolje ćelavom teniskom, jer dobro leti, ne peče kad vas pogodi, a i ne klizi kada se uhvati rukom. Loptica se baca nekom od igrača namerno malo previsoko, ukoso i sl. Poenta je da se igrači u što atraktivnijem skoku bace pred loptu kako bi je odbijanjem rukom, nogom, glavom ili bilo kojim drugim delom tela odbacili nekom drugom igraču. Najvažnije je da loptica ne padne u vodu. Najbolji igrači su oni koji pri nekakvom vratolonomnom skoku još pride ispušaju i kakav neartikulisani zvuk ili bar ono čuveno „moooooojaaaaaaa“. Takođe, smehotresni sudari „makazice“ i konstantan trud da vam je stomak uvučen su na ceni u ovoj igri. Rezultat, praktično da ne postoji. Rezultat ove igre je dobra zabava, kako igrača, tako i posmatrača i neizbežno naknadno prepričavanje najsmešnijih detalja uz čašu hladnog pića. I na kraju, da ne zaboravim. Jedan od najbitnijih, skoro neizbežnih detalja u ovoj igri je poprskati što veći broj ljudi oko sebe, posebno one koji tek ulaze u vodu. Vrućine su tu, Štrand je otvoren pa izvol’te, probajte. Jer, što bi rekao moj komšija sa desne strane ovog lista, Draško Ređep „ ko nije video, ili igrao, ili sanjao picigen taj zaista nema šta da traži u novosadskom pamćenju.“

Autor: mr Mirjana Maksimović

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Novi Sad

Oceni članak

0