Vojvođanski salaši - Biseri ravnice

Autor
Vojvođanski salaši - Biseri ravnice Vojvođanski salaši - Biseri ravnice

Kod starih salašara postiji izreka koja kaže da ’’ono što je raj na nebu, to je salaš na zemlji’’. Iako vojvođanski salaši već godinama odumiru, ovo je apsolutna i večna istina. A da je tako dokazaćemo u ovom tekstu.

Istorija vojvođanskih salaša duga je više od 300 godina, iako ima i onih koji tvrde da ovakva gazdinstva postoje još od mnogo ranije – čak od II veka. Sama reč ’’salaš’’ je tursko-mađarskog porekla i znači ’’zaštićeno mesto’’, ’’azil’’. Salaši su oduvek podizani samo s jednom namerom: da se bude bliže zemlji, jer samo od zemlje se tada i živelo. Bila su to gazdinstva sa kućom - obavezno zidanom ’’na lakat’’ (arhitektonsko rešenje za odbranu od košave), kao i pratećim objektima poput gostinske kuće, kuće za poslugu i nadničare, a bili su tu i ambari, štale, svinjci, kokošinjci, pušnice za meso i slično. Sve ovo bilo je opkoljeno stablima jasena, bagrema ali i stablima različitog voća, zbog čega salaši i danas iz daleka izgledaju kao usamljeni žbunići sred panonske ravnice.

Ovde su se rađale, živele i umirale čitave generacije jedne porodice. Među njima je bilo i onih koji su znali samo za Boga, zemlju i nebo i koji skoro nikada nisu napuštali svoj salaš. A ako ćemo iskreno i nije baš ni bilo potrebe. Ovde se proizvodilo sve što je bilo potrebno za život – od hleba do sapuna, a kupovala se samo so, šećer i petrolej. Salašari su najčešće imali po dvoje, troje ili više dece, jer što je više dece bilo, bilo je i više radne snage. Glava porodice je uvek i bez izuzetka bio otac. On se uvek i bez pogovora slušao, on je raspoređivao poslove i donosio sve značajne odluke. Siromašni salašari posedovali su oko 15 jutara zemlje, a oni bogatiji o po nekoliko stotina. Radni dan je počinjao od prvih petlova i trajao je do mraka.

Tokom II svetskog rata, veliki broj salaša je uništen, a vlasnici su masovno odlazili da žive u sela. Kako je vreme više prolazilo tako je većina ovih nekadašnjih panonskih hacijendi sve više propadala i padala u zaborav. Značajan doprinos tom propadanju dala je tzv. potrošačka ekonomija koja je sve više davala primat industrijskoj proizvodnji. Ipak, salaši su nastavili da žive, istina samo u tamburaškim pesmama i na slikama umetnika. Možda baš zbog toga se onaj tanani osećaj koji zovemo sećanje na vremena u kojima se mnogo mirnije živelo, probudio i oživeo vojvođanske salaše. Ne onako kao pola veka u nazad, ali vojvođanski salaši su se probudili, očistili i uredili svoje kuće i dvorišta, ponovo uštirkali posteljinu i firange i izašli na tržište. Ovoga puta kao moderne oaze mira i tišine koje su sačuvale vekovnu tradiciju vojvođanskog gostoprimstva. Ponovo u borbi za opstanak, kao ugostiteljski objekti, salaši danas dočaravaju duh prošlih vremena. Jedna stvar se ipak nije promenila. Svaki vojvođanski salašar je dobar domaćin koji ima nere u svemu, osim u situaciji u kojoj želi da vas ugosti i nahrani.

Autor: mr Mirjana Maksimović

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Vojvodina, salasi

Oceni članak

5.00