Polazna | Srpski | Blog o turističkim destinacijama, istoriji Srbije, zanimljivim ličnostima i dr. | INTERVJU S POVODOM: Zašto volim Novi Sad - Bane Radošević

INTERVJU S POVODOM: Zašto volim Novi Sad - Bane Radošević

Autor
Bane Radošević, umetnik i Dizajner Bane Radošević, umetnik i Dizajner

MOSTALGIJA

„Simbol je nešto što povezuje ljude, a ja se trudim da govorim jakim bojama. Moja ciljna grupa se ne nalazi u rasponu od toliko i toliko godina, moja ciljna grupa su moji duhovni saplemenici. Tako, ja crtam za svoje duhovne saplemenike, a njihov maternji jezik je nekad engleski, nekad nemački, nekad ruski, srpski, ali se mi neverovatno dobro razumemo. Jer,  svoje poetske likovne zapise pišem na jednom internacionalnom jeziku, a to je jezik znakova i simbola, jednako razumljiv svuda-  govori gledajući u Dunav, umetnik, dizajner, karikaturista, publicista, autor vizuelnih komunikacija - jednostavno Bane Radošević iz Novog Sada.

Stojimo ispred njegove galerije na Petrovaradinskoj tvrđavi odakle se pruža izvanredan pogled na njegov rodni grad. Ispred nas je čuveni sat, a skulptura njegovih još čuvenijih kazaljki i jednih ogromnih naočara označavaju ulazak u jedan neverovatan prostor – galeriju- atelje Baneta Radoševića i njegove družine. . Galerija puna domišljatih predmeta, tačnije „Institut za transfuziju dizajna“- ITD  se  konstantno bori protiv prosečnosti, a  namenjena je onima koji su „žedni originala“. Svi simboli grada su ovde vidljivi. Prepoznatljive konture Tvrđave nacrtane su na devojačkim usnama, na lubenici...Sat sa Petrovaradina   „kuca“  na torbicama, kutijama, keceljama, majicama, magnetima,  grafikama, pa tako i on putuje iz Novog Sada u druge gradove sveta.

Ko je Bane Radošević?

Ja sam zapravo zaljubljenik ovog prostora I velike reke koja probija ovu Panonsku niziju, ovog kamena I ove stene na kojoj se nalazi Petrovaradinska tvrđava. Pokušavam da njenim umetničkim predstavljanjem ispričam priču da ako čovek ne može dva puta da se okupa u istoj reci, ne može ni dva puta da vidi istu Tvrđavu. Jer, ono što gledamo i ono što vidimo neverovatno je povezano sa našim osećajem. Tvrđava nije ista danju, nije ista noću, nije ista kada smo zaljubljeni ili nesrećni, nije ista kada smo prazni. Potpuno isti kadar svaki put ima drugo značenje i drugu boju. Na istoj petrovaradinskoj steni pronađeni su ostaci neandertalnog čoveka. Tvrdjavu su pravili Rimljani, držali je Turci,Ugari ... kako se menjala civilizacija,tako je ostavljala svoj trag.

Te veze nevidljive golim okom Vam posebno znače?

Jedan od mojih projekata nosi naziv „Mostalgija“. Novi Sad su bombardovali u svim ratovima i rušili su njegove mostove  preko Dunava, ali oni mostovi  medju ljudima su preživeli  i niko ih nikad nije srušio. Pošto postoje fakti svih mostova koji su ikada pravljeni njih treba postaviti na vidno mesto da bi svi putnici i nove generacije mogli da ih vide i prenose novosadsku legendu - da su mostovi među ljudima najvažniji mostovi.

Zašto toliko volite Novi Sad?

Ima nešto što me jako veže za ovaj grad - a to su mirisi. Puno sam putovao, ali Dunav nigde ne miriše kao na novosadskom Štrandu. Ti  mirisi Štranda i letnjih bašti kada su me roditelji vodili na večere, a ja ispod stola skupljao čepove od piva i opuške od cigareta...ti mirisi su i dalje u mom nosu. Putujući, ja ih više nigde nisam sreo. Duže od mesec dana nisam mogao otići iz Novog Sada. Beograd je bio jako blizu, a najlepša moja sećanja na odlaske u Beograd je put povratka u Novi Sad. I zbog Novosađanki volim ovaj grad. One liče na reku koja ovde protiće, deluju naizgled mirne, ali ih je jako teško preplivati.

 Milje mi jako puno znači. Da sam rastao u nekom drugom gradu, ne bih imao šansu da uspem  i možda nikada ne bih sedeo za stolom sa Mikom Antićem. Imao sam sreće što sam rođen u gradu dovoljno velikom da nije mali, i dovoljno malom da se možete kretati i da vas ljudi mogu prepoznati. A i sam grad, Novi Sad! Grad kulture! Imao sam šansu da radim za velikog slikara Vladu Veličkovića, za Slobodana Mašića, jednog od naših najvećih grafičkih dizajnera, za Milorada Pavića... I, važno je što nisam morao razmišljati o egzistencijalnim problemima, inače bih morao da se zaposlim u nekoj školi ili preduzeću i da budem vikend umetnik. Ovako sam svojim idejama i stvaranju mogao da posvetim 24 dnevno. Jer, umetnik je kao i neprijatelj, nikad ne spava, a i kad spava, onda sanja.

Da li je stvar odluke postati umetnik?

Ja sam pripadnik generacije koji nije vaspitavan, kao jedinac – ja sam bio dresiran. Moji roditelji su znali šta ja treba da radim. Pošto sam bio dobar đak, bilo je prirodno da završim neki ozbiljan fakultet, a ne da se zezam sa „nekim umetničkim akademijama“. Pošto sam jedva izbegao da upišem Medicinu, od Pravnog fakulteta mi nije bilo spasa. I to sam dugo i sistematično studirao. S obzirom da sam na prvoj godini fakulteta dobio nagradu Pjer koja me je pozicionirala kao urednika studentskog lista Index, to me je dalje odvelo u druženje sa mladim književnicima, pesnicima, rediteljima... Počeo sam raditi za prijatelje, pravio sam naslovne strane njihovih knjiga, ilustrovao sam časopise, dizajnirao plakate i malo, pomalo napravilo se brdo radova i projekata koje u šali zovem druga Fruška Gora. Ta istorija mojih ideja, izazova i zadataka nalazi se u mom ateljeu u Novom Sadu. Jedan od najlepših delova tog ateljea je veliko dvorište i staro drveće pod koje postavljam sto i pozivam prijatelje da sedimo, ručamo, pijemo.

Imam i drugare koji su 20, 30 godina mlađi od mebe. Mladi umetnici se okupljaju oko mene. Za umetničku akciju uopšte nisu potrebne godine, već samo energija. Ja nisam čovek koji utiče na njihove misli i za njih  sam ohrabrenje -da mogu da se izražavaju podstaknuti iskustvom starijeg kolege, da budu stvaraoci, a ne kućni ljubimci svojih porodica.

Napisali ste i knjigu - vizuelne poezije?!

Da (smeh). Tačnije, to je  Antologija. U tu knigu su spakovani Vazduh. Zemlja. Voda. Vatra.

Mnogi su već pakovali vazduh...

 Jesu Hrvati- hrvatski zrak, kao odraz čistog nacionalizma, Francuzi- francuski vazduh kao elitizam, Englezi kao englesku maglu. A mi smo jedan ozbiljan prostor! Ja sam napakovao čist vojvođanski vazduh, udišu ga stolećima punim plućima svi - Srbi, Hrvati, Nemci, Slovaci, Mađari, Rusini... Knjiga je promovisana pre pet godina na Sajmu brendova. Tada sam rasplakao posetioce Sajma, ali nisam uspeo da rasplačem političare koji su ostali kamenog srca i do danas nisu isfinansirali ovaj projekat. Zato... potrebno je povremeno otvarati bocu s Vazduhom i udisati.

Tekst i fotografije:  Roza Sazdić

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Novi Sad

Image gallery

Oceni članak

0