Junaci i zaverenici

Autor
Junaci i zaverenici

PLAMENI MAČ U ultimatumu Srbiji posle Sarajevskog atentata, Austrija je tražila hapšenje i izručenje jednog majora. Ko je bio čovek koji je toliko plašio moćnu carevinu? U pravom cunamiju koji je većinu starih beogradskih kafana izbrisao sa karte i pretvorio u kafiće, kladionice, menjačnice i pekare, stradala je i kafana „Zlatna moruna”, na uglu Ulice Kameničke i Kraljice Natalije (bivša Narodnog fronta). Sada je tu kineska radnja, a vek ranije, umesto jeftinog šarenila, taj prostor bio je pun buke, dima i zaverenika svih fela.

Kafana je služila kao neka vrsta zbornog mesta za četničku organizaciju i organizaciju „Ujedinjenje ili smrt”, poznatiju kao Crna ruka. Tu su se okupljali i pripadnici Mlade Bosne, tu je Nedeljko Čabrinović primio pismo iz Zagreba sa isečkom iz novina o poseti Ferdinanda Sarajevu, odatle je povučeni mladić Gavrilo Princip krenuo da se upiše u istoriju. Jedan od najznamenitijih stalnih gostiju zadnje prostorije u „Moruni”, a svakako najzanimljiviji, bio je pešadijski major, četnički vojvoda Vojislav Tankosić.

Rođen je 29. septembra 1880. u selu Rukladi, između Uba i Lajkovca. Posle osnovne škole, cela porodica seli se u Beograd, gde on završava gimnaziju i upisuje Vojnu akademiju, koju je okončao 1901. godine. Majski prevrat 1903. prvi je veliki događaj u kome direktno učestvuje, kao komandir voda koji je streljao Lunjevice, braću kraljice Drage Obrenović. Ponegde se nailazi na podatak da je to učinio na svoju ruku, kao jedan od najbezobzirnijih mladih zaverenika.



Ipak, najveću slavu steći će kao četnički vojvoda u Staroj Srbiji i Makedoniji, gde je prvi put boravio u zimu 1903/1904. godine, ubrzo po osnivanju Glavnog odbora četničke akcije. Osnivači su bili dr Milorad Gođevac, Luka Ćelović, general Rafajlović, a vodili su se geslom da se protiv „arnautske kame i bugarske bombe ne može boriti bukvarom, čitankom i konzulskim intervencijama”. U to doba na ovom prostoru vladala je potpuna anarhija, zbog stanja u kome je bila Turska. Ohrabrivani od Austrije, Arnauti i Bugari sprovodili su nasilje, zbog čega je srpsko stanovništvo počelo sve masovnije da se iseljava. Jednostavno, u toku je bio rat – svi protiv svih.

Zlatna moruna

Vatreno krštenje Tankosić je imao u čuvenim borbama na Čelopeku kod Kumanova 16. aprila 1905. godine i nekoliko dana kasnije u Velikoj Hoči. Po svedočenjima, Tankosić je „stizao da komanduje, sipa metke na Turke i Arnaute i zadržava njihov nalet, ali i da previja ranjene četnike”. Sitan, kovrdžave crne kose i brade, činio je čuda od junaštva. Do zatišja, koje je nastalo sklapanjem Carinske unije između Srbije i Bugarske 9. jula 1905. godine, Tankosić je nebrojeno puta prelazio dobro čuvanu granicu, bilo sam, bilo sa četom, učestvovao u većini okršaja, o čijoj žestini govori zvaničan podatak da je u prvih šest meseci 1905. u Makedoniji ubijeno 785 ljudi, spaljene 74 kuće i 4 manastira.



Do 1908. boravi u Beogradu, završava Višu vojnu akademiju, ali ga događaji koji slede (austrijsko prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, Mladoturska revolucija) podstiču da ponovo počne sa četovanjem. U proleće 1908. godine pojavljuje se oko Strumice, što je izazvalo zaprepašćenje, jer je ovo za Srbe bilo vrlo opasno područje, zbog delovanja bugarskih komita. To je bio pokušaj Beograda da oživi četnički polret, koji je bio u krizi zbog unutrašnjih razmirica i sukoba nekih vojvoda.
Proglašenje Aneksije 6. oktobra 1908. godine izazvalo je ogromno uzbuđenje, stvorena je organizacija „Narodna odbrana”, radi okupljanja i uvežbavanja nacionalnih snaga za odbranu od Austrije. Tankosić je ovde radio u dva smera: na širenju svoje mreže u Bosni, koristeći nezadovoljstvo austrijskom upravom, i na regrutovanju i obuci dobrovoljaca za sukob koji se očekivao. Uz pesmu, upis se vodio u kafanama „Kod zlatne morune”, „Zeleni venac”, „Kod Amerikanca”. Tankosićevu kuću u Kralja Milutina masovno su posećivali dobrovoljci iz svih srpskih krajeva, četnici sa svojim vojvodama, u narodnom odelu, okićeni kokardama i trobojkama, pod zastavama.
S obzirom na to da se Tankosićeva kuća nalazila tačno preko puta nemačkog poslanstva, ubrzo je počeo da se pominje u diplomatskim i špijunskim depešama. Iz ovog vremena potiče i ispad koji je napravio sa engleskim dopisnikom Vinstonom Čerčilom, koji je iz Beograda vrlo prezrivo izveštavao o krizi i demonstracijama. Srpska štampa je to prenosila, a pobesneli Tankosić je jednom prilikom istrčao iz bašte kafane „Kasina” na Terazijama, uskočio u Čerčilov fijaker koji je tuda prolazio i prepotentnom novinaru nalupao šamare. Čaršija se danima zabavljala reakcijom prgavog vojvode.



Sve do marta 1909. godine i priznavanja aneksije, Tankosić u Ćupriji obučava svoje dobrovoljce. Vežbali su se u rukovanju dinamitom, bombom, nožem, brzometkom, kao i u plivanju u ledenoj Moravi. Kad nisu bili na poligonu, bili su po kafanama. Posle raspuštanja logora, o Tankosićevom bavljenju do 1912. godine i Balkanskih ratova malo se šta zna, ali je ipak nesporno da je tada sve više radio u Crnoj ruci. Pojavljuju se navodi da je još 1911. godine pripremao atentat na Ferdinanda, kao i da je bio upleten u atentat na barona Slavka Cuvaja, hrvatskog bana, 8. juna 1912. godine. Atentator Luka Jukić često je viđan u Beogradu, u društvu Tankosića, a najčešće u „Zlatnoj moruni”.

Lopovluk

Crnorukci su priželjkivali rat sa Turskom, i nastojali da događaje ubrzaju. Citat iz „Pijemonta”, glasila organizacije: „Za Srpstvo u Turskoj su nastali poslednji dani i samo ga jedan rat može spasiti!”. Vršili su pritisak na Vladu, toliki da je Tankosić uskočio u fijaker ministra Milovana Milovanovića i oštro mu „pripretio”.

Inače, Tankosić je bio jedan od retkih učesnika Majskog prevrata koji od toga nije imao nikakve koristi. O njegovoj osobini rečito govori i događaj sa početka 1911. godine kada je poslat u Francusku da nadgleda nabavku municije. Videvši i pokušaje „utrapljivanja” loših metaka, digao je graju i u novinama. Brzo je povučen u Beograd, gde je na dvoboj izazvao radikalskog poslanika Petra Mišića, koji ga je kritikovao. Na Mišićevu sreću, do dvoboja nije došlo.

U praskozorje Balkanskih ratova prekomandovan je u štab graničnih trupa. U stvari, ovo je bio posao za prikupljanje i obučavanje četnika. Bio je vrlo strog u odabiru dobrovoljaca, pa je tako odbio i Principa, koji mu to nikada nije oprostio. Grupiše četnike vrlo mudro, uz najhrabrije vodnike postavlja zamenike hladne glave, a uz mladiće iskusne ratnike.



Sredinom 1912. godine boravi na Kosovu, gde sa Isom Boljetincem predvodi Arnaute u sukobu sa Turcima. Drugog oktobra samostalno napada i zauzima tursku karaulu kod Merdara, pre objave neprijateljstava, čime praktično počinje Prvi balkanski rat.
Inače, trebalo je da sa svojim Lapskim odredom čeka početak dejstava redovne vojske, pa da deluje kao izvidnica ili u turskoj pozadini. Moravskoj diviziji nije ostalo ništa drugo nego da ga sledi. Vojni izveštaji kazuju da je „došao Tankosić i napravio rusvaj”. Prvi je ušao u Prištinu, a posle je radio na razoružavanju Arnauta u Đakovici.
Prolazi i Drugi balkanski rat, od Bregalnice do kraja, a u zatišju stiže da se umeša u sukob oficira i radikala. Vlada je pokušala da obuzda vojsku, to jest, crnorukce, plašeći se da će potpiriti i rat sa Austrijom. Ovi su optuživali Vladu i činovnike za lopovluk na oslobođenim teritorijama, a Tankosić i vojvoda Vuk sačekivali su Stojana Protića ispred kuće i pretili mu dizanjem u vazduh.

Septembra 1913. godine, Arnauti upadaju u pogranični pojas, gde vrše pokolje. Tankosić ih proteruje, ali se kuva nešto mnogo veće.

Veliki rat

Kao jedan od glavnih organizatora Sarajevskog atentata, pominje se u ultimatumu Austrougarske, u kome se zahteva njegovo hapšenje i izručenje. U vezu sa mladobosancima došao je tokom Aneksione krize. Ciljevi Crne ruke i Mlade Bosne bili su podudarni, a Tankosićev uticaj i spremnost da se uradi nešto delotvorno, uputili su zaverenike ka njemu. Obuku su prošli na strelištu iznad Vajfertove pivare (današnji BIP), a u Bosnu ih je prebacio Tankosićev prijatelj iz Loznice. Oružje za atentat predao je posredniku Đuri Šarcu, uz reči :
„Za slične svrhe, ja sam dao puno oružja, a ni pucanj se nije čuo... Kad je stvar na sigurnom putu, daću ne samo oružje, već i samog sebe!”.

Kao odgovor na ultimatum, stavljen je u pritvor, ispred koga niko živ nije mogao da pomeri ili razoruža njegove četnike. Po napadu Austrije, pušten je i komanduje svojim odredom u odbrani Beograda. Upis dobrovoljaca obavljan je opet u „Moruni”, odakle je dopirala pesma :
U noći 28/29. jula most preko Save dignut je u vazduh, a savski četnički odred tri noći i tri dana onemogućuje prelaz neprijatelju. U predahu borbi održavaju kakav-takav red u polunapuštenom gradu, a Tankosić javno preti da će „izbatinati i ministre što su prve noći utekli iz grada i stvorili paniku”. Izveli su upad preko reke, gde su razoružali i skinuli stražare na karauli, poslali ih u Zemun, istakli srpsku zastavu, a posle se u austrijskim uniformama vratili u Beograd i sedeli u kafanama.



Kasnije se stvara Rudnički odred, koji je raspoređen uz Drinu, da bi u nekoj predstojećoj ofanzivi upao u Bosnu. Tankosićevi ljudi učestvuju u najžešćim borbama, najčešće prsa u prsa, na bajonet i bombu, trpe velike gubitke, ali ne odstupaju. Uzgred, kod Krupnja se na suprotnoj strani borio u Josip Broz, u sastavu 10. čete 25. zagrebačke pukovnije, gde je za čitav život zapamtio Tankosića i njegove ljude, o čemu će mnogo kasnije svedočiti Vladimiru Dedijeru u pripremi biografije. Koliki je bio strah, govori i činjenica da su Austrijanci po ulasku u Beograd od krova do podruma pretresli „Zlatnu morunu” i hotel „Balkan”, mesta koja je Tankosić često posećivao.

Smrtonosni ujed

U Kolubarskoj bici, prvi je izdržao napad Austrougara kod Ljubovije, odakle je ipak morao da se povuče. Kasnije je prvi ušao u oslobođeno Valjevo, a tokom desetomesečnog zatišja, vodio je četničku školu.

Ofanziva Nemaca 6. oktobra 1915. godine, prebacivanjem preko Save i Dunava zatekla ga je u Zabeli kod Požarevca. Poslednju borbu vodio je kod Igrišta, nedaleko od Velikog Popovića. Suočen sa nadmoćnim neprijateljem, povikao je :
„Junaci, napred za mnom ko hoće da pogine!”. Jedan šrapnel je ubio i ranio nekoliko dobrovoljaca, među kojima i Tankosića. Samo je rekao „Ujedoše me!”, a zatim klonuo. Vojnici su ga nosili nekoliko kilometara na šatorskim krilima, potom vozom do Trstenika, gde je vojvoda umro, 20. oktobra. Sahranio ga je pratilac Đuro Šarac, ali je zbog predostrožnosti leš kasnije prebacio na tajno mesto. Za vreme okupacije, Austrijanci su ipak našli grob, otkopali i slikali leš, i objavili u novinama, uz tekst da je demon svetskog rata mrtav.

Posmrtne ostatke prenela je njegova majka 1922. godine, sahranila na beogradskom Novom groblju.


Autor:
Nemanja Baćković, 04.10.2013.

Izvor: Politikin Zabavnik

 

 

 

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Prvi svetski rat, Gavrilo Princip, Vojislav Tankosic, WWI tekst iz novina

Oceni članak

0