Od Starog Slankamena do Surduka

Autor
Slankamen Slankamen

Stari Slankamen se nalazi na poslednjim obroncima Fruške Gore, na mestu gde je Dunavu dosadilo da obilazi ovu dugačku planinu. Tu je on, primivši Tisu skrenuo na jug pa je odatle sve do Zemuna desna obala strmo odsečena, mestimično visoka i po stotinak metara. Izuzetnu lokaciju za naselje su uočili još Rimljani i tačno naspram ušća Tise su osnovali svoje naselje i luku Acuminicum. U neposrednoj blizini su pronašli i izvore sa slanom i jodnom vodom, ugodne temperature od 28 C. Na uzvišenju iznad naselja je i u srednjem veku postojalo utvrđenje od koga su danas ostale samo ruševine. Po slanim izvorima i kamenoj tvrđavi je naselje i dobilo ime. Na pitomim brežuljcima pored Slankamena je krajem XVII veka, na Preobraženje 1691 godine austriska vojska sa deset hiljada srpskih dobrovoljaca nanela težak poraz turskoj vojsci. Na brdu iznad Slankamena i danas stoji 12 metara visok spomenik koji podseća na taj događaj.

Do Slankamena se iz Beograda stiže za sat vremena redovnim “Lastinim” autobusom. Putuje se do Inđije starim novosadskim putem pa se onda skreće desno ka Novim Karlovcima. Tek iza Novog Slankamena prestaje ravnica i put počinje vijugavo da se spušta ka Dunavu. Nad mestom dominiraju stara tvrđava sa jedne strane i crkva posvećena Svetom Nikoli na drugoj strani. Ovu crkvu je po predanju podigao Vuk Grgurović, u narodnim pesmama opevan kao Zmaj Ognjeni Vuk. Put vijuga pored tvrđave, crkve i starih prizemnih kuća do reke. Dole, u naselju centralni deo zauzima veliko zdanje specijalne bolnice sa lepo uređenim parkom. Pored reke se nižu lepe kuće sa prijatnim baštama koje dopiru do same vode. Na obali se nalazi nekoliko kafana sa terasama iznad reke na kojima je prijatno sedeti, pijuckati domaće vino, jesti riblje specijalitete i uživati u reci. Između potopljenih vrba je odnekud doplovio predivan beli labud i prijatan ambijent je učinio još lepšim. Na padini koja se puža nizvodno je zona vikendica. Ima ih i luksuznih i skromnih ali sve imaju lepe voćnjake i predivan pogled na plavi Dunav. Od ušća Tise, levi deo toka baš i nije preterano plav jer usporena, mutna reka unosi u Dunav velike količine mulja. Slankamen je sa Surdukom spojen i asfaltnim putem koji se može prepešačiti za nešto više od sat vremena. Put kroz vikend naselje je nešto duži i mnogo zanimljiviji.

Na polovini puta do Surduka se nalazi nešto nalik na kafanu sa tablom na kojoj piše – “Hladno pivo kod Save Svaštare”. Vlasnik Sava je tu već 30 godina i kaže da je trećinu kuća on sagradio, a ako je verovati kućnim brojevima njih ima oko hiljadu. Nema posla koji Sava ne zna da radi i nema priče sa reke koju on ne zna. Gosti - vikendaši, seljaci i alasi nas diskretno upozoravaju da iza svake Savine priče stavimo veliki znak pitanja. Priča Sava tako o nekom majstoru koji je preko, u Banatu stavljao crep na kuću pa mu crep pao a on se sag’o da ga dohvati, pa je pao i on za crepom. E od tada se to mesto zove Crepaja – crep pa ja. Pa neku Pavu majka stalno dozivala – O Pavo! Shvatili smo da se to dogodilo u Opovu. Odmah posle toga je išla priča o Miletu Pevcu koji se jedared tako napio da je zasp’o na sred dvorišta. U zlo doba je počela i kiša da pada a njegova sitna ženica nije bila kadra da pogolemog Mileta odvuče sa kiše pa ga je pokrila koritom. Kad se grešni Mile probudio pomislio je da je umro a kao za maler nije sa sobom imao ni gutljaj rakije. Odmah je počeo da lupa u korito i da doziva “mrtvaca” do sebe – O komšija, pozajmi mi pola flaše rakije, vratiću ti kad moji dođu u nedelju na parastos. Priča mi se učini poznatom ali idu te priče sa alasima rekom pa posle svako tvrdi da je baš kod njega i nastala.

Krenusmo polako dalje, otežali od piva i dobrog raspoloženja. Više nije bilo moguće ići pored vode jer se obala ovde strmo spušta do reke. I vikendice su se preselile gore, na lesnu zaravan. Odatle, sa uzvisine od preko sto metara se pruža izuzetan pogled na Dunav, Surdučku adu, Surduk i Slankamen koji je ostao iza nas. Vikendaši su bili korektni pa su ostavili stazu uz ambis a na najlepšim mestima su postavili i klupe. Na jednom mestu nailazimo na surduk (surduk na turskom znači - provalija) koji široko zaobilazimo.

Posle pet sati pešačenja stižemo u selo Surduk. Ovoliko puno vremena za stazu od deset kilometara utrošili smo zbog mnogobrojnih klupa na atraktivnim mestima, ljubaznih vikendaša, Save Svaštare i njegovog društva.

Na mestu gde je selo Surduk, nekad se surduknuo veliki deo obale u vodu pa je naselje dobilo izlaz na reku, prirodnu luku i prigodno ime. Zbog izuzetne atraktivnosti sela u njemu su snimljen film “Crna mačka – beli mačor” i serije “Underground”, “Seobe”, “Babino unuče”… Surdučani su poznati kao veliki veseljaci. Jednom su se zapili za Veliku Gospojinu a neko ih je upitao za razlog slavlja. Jedan od veselih bećara se dosetio koji je praznik pa je ozbiljno rekao da je seoska slava. Od tada se ova slava redovno slavi jer su Surdučani ljudi od reči. Inače seoska slava je Sveti Nikola (letnji). Postoji još jedan dan u godini kada je lepo doći u Surduk. To je Krstovdan, kada se u selu organizuje velika smotra konja. Surdučani imaju i traktore i kombajne ali je zaprega sa lipicanerima stvar prestiža. Još jedna neobičnost mesta je u tome što u proleće odvezu stoku čamcima na adu i tamo je ostavljaju do jeseni.

Od Surduka ide gradska “Lasta” pa je povratak preko Belegiša i Banovaca brži i osetno jeftiniji.

Tekst: Bosnić Dragan

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Vojvodina, Stari Slankamen, Surduk

Oceni članak

5.00