Zima na Torničkoj Bobiji

Autor
Tornička Bobija Tornička Bobija

Četnički major Dragoslav Račić je tokom ratnih godina na planini Bobiji podigao crkvu-brvnaru i školu. Kažu da je bio korektan prema stanovništvu čime je zadobio njihove simpatije. Zbog tih simpatija planina Bobija je posle rata dugo bila ignorisana čak i na mapama Srbije pa nije ni čudo da se o njoj i ne zna skoro ništa. Planina je u posleratnom periodu pošumljena a potom je prepuštena nemaru. Dolaskom revirnog inženjera Milojka Mićića na Bobiju, početkom devedesetih godina, mnogo toga je počelo da se menja. Dobrom saradnjom sa meštanima šuma je prokrčena, označene su staze koje vode do lepih vidikovaca na kojima se nalaze obavezne klupe sa nastrešnicama. Sredjena je I šumska kuća koja postaje omiljeno svratište sve češćih izletnika.

Planina Bobija pripada grupi Sokolskih planina. Nalazi se u Azbukovici, nedaleko od Ljubovije. Visoka je nepunih 1300 metara koliko i susedni Medvednik, Jablanik i Soko planina. Na prvi pogled, Bobija je tipična planina Zapadne Srbije sa gotovo identičnom florom i faunom, sličnim reljefom i tipičnim ljudima tog predela. Medjutim, samo na Bobiji živi čovek koji nosi laskavu titulu Stoprocentnog Azbukovčanina a da pri tome čak i nije iz Azbukovice. Reč je o pomenutom Milojku koga svi u Azbukovici znaju po nadimku Čiča Pera sa Bobije. Nad Bobijom leti jedno od poslednjih jata beloglavih supova u Srbiji. Gnezde se na nepristupačnim stenama kanjona Trešnjice a rado sleću na Lučevu stenu na zapadnoj padini Bobije. Planina je ukrašena lepim vidikovcima sa kojih se pruža nezaboravan pogled na sve strane. Bobiju okružuju reke Ljubovidja, Trešnjica i njena pritoka Tribuća. Tribuća je jedan od najlepših ukrasa ne samo Bobije već i celog Azbukovičkog kraja. Reka izvire ispod samog vrha Bobije, prolazi kroz uzanu klisuru u kojoj pravi tri predivna vodopada, odnosno tri puta bućne i potom se uliva u Trešnjicu.

Šumska kuća na Bobiji zvanicno nije turistički objekat ali se nalazi na putu svim posetiocima Bobije. Pored šumske kuće se nalazi crkva brvnara posvećena Svetom knezu Lazaru. Podigao je major Račić tokom ratnih godina. Nova Vlast je posle rata planirala da sruši crkvu. Pomalo rezignirani meštani su predložili da se sruši i škola koju je takođe podigao Račić. Srećom, opstali su i crkva i škola. U crkvenom dvorištu se za Vidovdan održava veliki Narodni sabor. Tada na Bobiji dolaze stanovnici cele Azbukovice sa džipovima, traktorima, a najčešće pešice sa torbama nakrivljenim preko ramena po čemu su i dobili nadimak krivotorbići. Pored crkve je izvor Dobra voda i mala akumulacija.

Svako godišnje doba na Bobiji ima svojih čari. Dugi letnji dani su idealni za obilazak uže i šire okoline. Jesen nudi pravi vatromet boja. Duge zimske noći su najbolje vreme da upoznate ljude sa planine u pravom svetlu. Topla peć, vruća jagnjetina i vrela atmosfera šumske kuće, čine da se mraz na kome pucaju drvo i kamen ne oseti. Najlepša su zimska jutra kada sunce izadje iza Povlena i obasja planinske vrhove i oblake koji su ispunili sav prostor ispod visine od hiljadu metara. Tek tada vam postane jasno zašto je zima u gradu tako sumorna.

Planinu Bobiju i njene stanovnike sam upoznao pre nepunih deset godina. Navraćam do nje kao usputne stanice ili krajnjeg odredišta. Najprijatniji susret sa njom je kada rastojanje od Debelog Brda do šumske kuće premerim sa 14 000 koraka (metara) koje fasciniran okruženjem najčešće i ne registrujem. Pravoslavna Nova godina je vreme koje obavezno posvetim Bobiji. Novu godinu u šumskoj kući dočekuje malo društvo iz grada, par lovaca i šumskih radnika. Kuća je ušuškana visokim stablima četinara, a prema istoku se pruža nezaboravan pogled na susedne planine Medvednik i Jablanik, prostranu Tamnavu a kada je vreme vedro vidi se Beograd. Novogodišnji vatromet na Svetosavskom platou se vidi kao da je Beograd udaljen deset a ne punih sto kilometara. Nulti čas Nove godine umesto petardi ozvuče zvona Lazareve crkve.
Dogadjalo se da novogodišnju noć ukrase krupne pahulje snega koje boravak na planini neplanirano produže za nekoliko dana. Srećom, meštani slave svetog Jovana a pripremljeni su za dugu zimu pa se snežna blokada pretvori u prijatno druženje.

Prvi komšija, Nikola Obradović je crkvenjak volonter. On sa unukom Nikolom redovno obilazi Račićevu crkvu. Na njegovom imanju se nalazi i spomenik četničkom komandantu. Kaže da je njegov pokojni brat Vidoje poslednji odneo ručak majoru u pećinu ispod Lučeve stene. Neposredno posle tog je Račić uhvaćen i streljan sa šest jataka. Jedan od njih je bio i Nikolin otac. Kao i većina brdjana Nikola ta vremena ne pamti samo po zlu i smatra da čovek uvek mora da ostane čovek jer ničija nije do zore gorela. Ako u zavejanoj planini stisne i zubobolja Nikola je kadar i zub da izvadi na živo.

Malo niže od Nikole je Stojan, šumski radnik koji toliko poznaje planinu i prilike na njoj da je jedan od najlepših vidikovaca – Stojkovac, dobio ime po njemu. Kuća Gvozdena Mitrovića je mesto u koje posetioci Bobije rado navrate da kupe dobar sir i kajmak. Domaćica obavezno ponudi i kafu a kako kažu u Srbiji kafa jeste crna ali nije udovica pa ne ide sama – domaćin nudi i dobru rakiju, toplu sobu i toplu reč. Ono što u kući Mitrovića posebno prija je troje male lepe dece koji daju nadu da škola majora Račića neće ostati pusta.

Tekst: Dragan Bosnić

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Zapadna Srbija, Planina Bobija

Oceni članak

0