Jelica - planina lepa kao devojka

Autor
Jelica - planina lepa kao devojka

Put za Guču, od Čačka, vodi preko planine Jelice. Trasa je neuobičajeno krivudava pa se stiče utisak da su putari zaobišli svako drvo, retke kuće i poneki spomenik – krajputaš. Na najvišoj tački puta, na prevoju, se nalazi kafana od koje se pruža lep pogled na pitomo i oku ugodno Dragačevo. Prohladno letnje jutro je ispunilo kotlinu pramenovima magle pa se setih priče koju sam čuo u dragačevskom selu Goračići. Po tom kazivanju nekad se prostor Dragačeva nalazio na dnu prostranog jezera. Stanovnici koji su tada živeli na obalama jezera su vezivali svoje čamce za kamene stubove koji se i danas mogu videti na vrhovima Jelice. Vremenom je voda sebi probila put izmedju Ovčara i Kablara i otekla u Panonsko, odnosno Crno more. Pri tome je stvorila jednu od lepših evropskih klisura a dno jezera je postalo pitomo i plodno Dragačevo.

Tokom viševekovne vladavine na Balkanu, Turci su uglavnom boravli u utvrdjenim gradovima. U šumovite, planinske krajeve nisu rado zalazili. Kada su to povremeno i činili narod su ubijali, decu odvodili u ropstvo a sela su pljačkali i palili. Jednu takvu paljevinu je posmatrao pastir sa planine koji je hodeći za ovcama izbegao zlu kob svojih rodjaka i komšija. Kada je kasnije ušao u selo, prizor masakriranog stanovništva i gust, gorak dim zasuzili su oči pastira koji je samo prozborio; Gorki li ste goračići! Turci su poveli decu preko planine i kad su prolazili pored ruševina Gradine, devojka Jelica je pobegla iz kolone, popela se na najviši zid srušenog grada i skočila sa njega. Od tog vremena se planina zove Jelica a selo koje su Turci spalili ljudi nazvaše Goračići.

Jelica je niža, šumovita planina u Zapadnoj Srbiji. Prostire se od Ovčara niz Zapadnu Moravu dužinom od 27 kilometara. Ova lepa planina natkriljuje Dragačevo sa severa. Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na 929 metara visokoj Crnij steni, najvišem vrhu Jelice, pronadjeni stubovi za koje su vezivani brodovi! Ako imate sreće da rano jutro dočekate na 789 metara visokoj steni Vranjači, kad jutarnja magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru će vam biti prihvatljiva i očaravajuća istovremeno. Guste, bukove šume Jelice kriju mnoge tajne.

Nedaleko od puta, koji od Čačka prelazi planinu i vodi ka Guči, nalazi se Gradina ili Jerinin grad, ruševine grada o kome se ne zna ni ko ga je ni kad osnovao a ni ko ga je razorio. U gradu se nalaze ostaci pet bogomolja od kojih je jedna na samom vrhu. Nedavno su vršena značajnija istraživanja i konzervatorski radovi ali Gradina će verovatno još neko vreme čuvati tajnu svog nastanka. Pričaju ljudi da je i Sveti Sava pohodio planinu na konju i da su i on i konj ostavili svoje tragove u tvrdom kamenu. Prvi otisci se nalaze na Korenatima, drugi skoro kilometar dalje na Popovića kršu a treći još toliko dalje na Savinoj vodi. Iz ovog poslednjeg je izbila i voda pa je narod zove Svetinja. Ove i mnoge druge tajne ostale su skrivene u gustim, bukovim šumama Jelice, nezanimljive ljudima koji su uvek išli za magijom manastira Ovčarskokablarske klisure i uvek neodoljivim zovom truba sa proplanaka Dragačeva. Stanovnici Jelice su izuzetno vredni ljudi. Gaje krompir, maline, voće i bave se stočarstvom. Rade puno a učinak je vidljiv. Ono što ih posebno krasi je njihova druželjubivost i gostoljubivost. Ova priča je i nastala posle jednog običnog odlaska na pijacu.

Uobičajeno je kad kupujete krompir da pitate odakle je. Obično prodavac kaže da je krompir sa Golije, Rajca ili iz zlatarskog kraja. Naš prodavac je krompir posebno preporučio rekavši da je sa Jelice. Sam pomen planine koja je u nekom prethodnom periodu bila malo anatemisana zbog pesme – Na planini, na Jelici sastali se svi četnici…, bio je dovoljan da zagolica maštu i želju za otkrivanjem gotovo nepoznate planine. Prodavac je rekao da na planini ne postoji nikakav smeštaj ali je ponudio lovačku kuću, koju su on i njegov brat napravili. Već idućeg petka je četvoročlana ekipa posetila kuću Stanićevih u Goračiću, na južnoj strani Jelice. Planinari su dočekani vrlo ljubazno od cele porodice. Otac našeg domaćina nije mogao nikako da shvati kakvi su to ljudi koji prepešače celu planinu a da ih za to niko ne plati.

Lovačka kuća braće Stanić se nalazi na padini Strževici, na oko sedam stotina metara visine. Inače braća, osim što su strastveni lovci, sami uzgajaju fazane i puštaju ih u planinu. Domaćinova kći Marijana, koja je upravo završila osmi razred nam je ispričala sve legende o planini, domaćica je zapakovala vruć, domaći hleb, sir, kajmak, jaja, paradajz i kolače a dvanestogodišnji Marko nas je poveo preko planine do manastira Stijenik. Marko je čest pratilac oca i strica u njihovim pohodima po Jelici i za njega na planini nema tajni.

Manastir Stijenik se nalazi ispod veličanstvenih stena vrha Stijenik. Po predanju su ga gradila braća Mrnjavčević i tu pričestili vojsku pred Maričku bitku.

O tome je ostao trag i u pesmi:

Crkvu grade tri Mrnjavčevića,
U Stijeniku kršu velikome,
U koljevci bjelih sokolova
Sred Jelice visoke planine…

Postoji pretpostavka da je Crkvu, posvećenu Rodjenju Svetog Jovana Preteče podigao Sveti Jovan Stjenički koji je ovde umro i čije se mošti čuvaju u ovoj svetinji. Treća pretpostavka je da je narod ovog kraja podigao crkvu na mestu gde su Turci pobili silnu raju medju kojom je bilo puno dece. Njihove mošti su pronadjene prilikom obnavljanja crkve. Manastirska crkva se trenutno obnavlja i nije živopisana. Posebno je zanimljiv manastirski konak. Prilikom gradnje letnje trpezarije nisu posečena tri stasala četinara već su obuhvaćena krovom. Konaka iz čijeg krova izniču tri stabla ispod stena Stijenika i potokom koji teče ispred su nešto što se ne zaboravlja. Kada se uz potok krene ka stenama, posle par stotina metara se dolazi do izvora Svetinja. Na tom mestu u dubokoj i senovitoj jaruzi se nalazi česma Svetog Avakuma i prelepi vodopadi. Ljudi dolaze da natoče tu vodu i da isperu oči jer se pretpostavlja da je lekovita. Bukve koje rastu iz duboke jaruge su pristigle one koje rastu na ivicama pa se jaruga sa strane uopšte ne nazire. Malo više u stenama Stijenika se nalazi devet pećina u kojima su boravili stijenički kaludjeri medju kojima je bio i Sveti Jovan Stijenički. Stjeničku crkvu su Nemci bombardovali tokom Drugog svetskog rata jer je u njoj bio četnički štab.

Od manastira Stijenik niz reku vodi markirana staza. Posle četrdesetak minuta prijatne šetnje pokraj rečice koja pravi nebrojene kaskade dolazi se do sela Banja i Ježevica. U tom mestu se nalazi manastir Ježevica. Crkva posvećena Svetom Nikoli podignuta je u doba cara Dušana. Kao ktitor se pominje ban Milutin, sinovac Stracimirov. U manastirskoj porti se nalazi petnestak krajputaša sa kraja XIX i početka XX veka. Selo Ježevica je naselje čuvenih voćara i poznato je po tome što svaka porodica gaji različitu sortu voća. Nekad je u selu bilo puno vodenica ali trenutno radi samo jedna. U selu se ne bave turizmom iako su im kuće lepe a okućnice maštovito uređene.

Na jugozapadnoj strani Jelice, u selu Grab se nalazi zanimljiv pansion Veliki Grabovski. Skromni ali maštoviti bungalovi načinjeni od starih vajata, stare kace pretvorene u tuš kabine i izvrsna kuhinja su učinili da ovo mesto postane obavezno svratište mnogih posetilaca Sabora u Guči. Pansion krasi i nezaboravan pogled na Dragačevo koje naročito lepo izgleda u smiraj dana. To je poslednja oaza mira pre silaska u Guču – svetsku prestonicu trube.

Stanovnici Dragačeva su oduvek bili vredni stočari i zemljoradnici ali kada su dizane bune bili su medju prvima. O tome svedoče zanimljivi spomenici posejani širom pitome kotline. Najčešće su postavljani pored puta pa ih je pesnik Branko V. Radičević prozvao krajputaši. Krajem XIX veka su Dragačevci po odsluženju vojnog roka počeli da donose kućama rashodovane trube. Pisak trube je mnogo bolje odjekivao dragačevskim prostorom od mirnijeg zvuka frule a čuo se do Ovčara i dalje do Kablara. Trubači prve klase narodne vojske i njihove priučene kolege su vremenom stvorile grupe bez kojih više nije moglo da prodje nijedno slavlje niti da mrtvi budu ispraćeni kako valja.

Za praznik Pokrova Presvete Bogorodice u Guči, pre 45 godina, održan je prvi nastup trubačkih orkestara Dragačeva. Taj prvi Sabor su inicirali, pored pomenutog pesnika Branka V. Radičevića i Vlastimir Vujović, Nikola Stojić, Radoslav Protić, Tomislav Protić, Kosta Luković, Stanojla Djordjević, Srećko Smiljanić i Jovan Pajović. Od prvog Sabora kada su se ogledali samo lokalni orkestri, dogodila su se još 44 sabora na kojima se nadmeću probrani orkestri iz cele Srbije a uobičajeni su i gosti iz inostranstva. Od vremena rashodovanih vojnih truba do današnjih, raskošno svetlih instrumenata, stvoren je specifičan stil muziciranja kome je teško odoleti. Uz čačansko - užički način sviranja razvio se i leskovačko – vranjski i stil Istočne Srbije. Velikani trube, kao Majls Dejvis, posetili su Guču i bili su zatečeni muziciranjem na Saboru. Samouki virtuozi, koji najčešće ne znaju ni jednu notu su kadri da odsviraju i vrlo komlikovane partiture posle samo nekoliko slušanja. Ipak, nenadmašni su u rutmovima koje oni osećaju.



Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
  • Verzija za štampu Verzija za štampu
  • Samo tekst Samo tekst
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Čačak, Guča, Jelica planina, Raska i Dolina Ibra

Oceni članak

5.00