Vranje Bore Stankovića

By
Beli most Beli most

Kada krenete “južnom prugom” ka Vranju, već od Niša vam privlači pažnju dijalekt koji se povremeno nalazi na granici razumljivosti. U vozu se pored mnoštvo naroda koje ide na pijacu, nalazi bar po jedna grupa trubača koji dolaze ili odlaze iz Vladičinog Hana ka jugu. Da skrate vreme, zasviraju po neki čoček tako da se skori dolazak u Vranje može osetiti i čuti. Medjutim, već prvi pogled na industrijsku zonu, široke ulice i nizove solitera zamagljuje sliku grada meraka i derta.

U centru grada, u Donjoj mahali se pomalo naziru tragovi nekadašnje kasabe. Ceo niz malih radnjica nudi savremenu robu i brzu hranu. Ponegde promakne neka stara zgrada, deo zida od nepečene cigle ili krov pokriven ćeramidom. Bočne ulice su asfaltirane ali su ostale uzane, sa niskim kućama i povišim ogradama. Jedna od tih ulica je i Baba Zlatina. Ona je zaštićena kao celina. Kaldrma nije pokrivena asfaltom a stare kuće i ograde su sačuvane. Istina, poneka ograda je i urušena a niz parkiranih automobila govore o nekom drugom vremenu. U toj ulici se nalazi kuća Bore Stankovića. Gradjena je 1855. godine kao skromnija starovaroška kuća. U toj kući je Bora odrastao pored baba Zlate. Omanje dvorište, pokriveno kaldrmom, glavna i sporedna zgrada, bunar, ograda od šimšira i prastari dud su bili jedan ceo svet. Dvorište je okruženo visokom ogradom koja je trebalo da sačuva intimnost tog malog sveta. Ali preko ograde su dopirali zvuci ćemana i zurli iz okolnih kafana, čuo se klepet nanula i smeh devojaka koje su išle na vodu i svi mogući glasovi čaršije.

Likovi koje je opisivao Bora u svojim delima su bili ljudi koji su prolazili njegovim sokakom, pevali i svoju tugu vinom zalivali po vranjskim mahalama. Ciganka Koštana je imala priliku da gleda svoj lik u pozorištu. Dimitrije-Mitke Stajić je i u Borinoj drami i u starom Vranju držao kafanu “Mitketova kuća”. Nažalost prilikom gradnje novog Vranja ta stara prizemljuša je srušena. Neki likovi su ušli u Borinu prozu iz priča baba-Zlate. A sve priče starog Vranja su istinite i po pravilu tužne. Jedna od njih nas vodi uz Gradsku reku do Gornje mahale.

Gradska reka je premošćena lučnim mostom kod poslednjih gradskih kuća Gornje mahale. Most je sazidan od belog , tesanog kamena i na njemu se nalazi kamena ploča sa arapsko-turskim natpisom. Na ploči navodno piše da je most podignut 1844. godine i da je zadužbina Ajše hanume i njenih roditelja. Teško da bi u Vranju iko mogao da pročita taj natpis ali svi znaju da su se tu sreli pastir Stojan i Ajša, Selim-begova kći. Posle nekoliko izmenjenih pogleda i “slučajnih” susreta pokraj reke je krenula priča kroz čaršiju koja sve vidi i sve zna. Priča je brzo stigla do Selim-bega koji je iznenadio ljubavnike i potegao je pušku na drskog kaurina. Ajša je svojim telom zaštitila Stojana od prvog metka. Od drugog nije imao ko da ga zaštiti. Na tom mestu je beg premostio reku mirazom svoje kćeri a čaršija je dobila priču koja je sačuvana do današnjeg dana. Beli most se kao simbol ljubavi preselio i na grb Vranja.

Nekad su se čaršiske priče najviše prenosile u redovima na česmama ili u amamu. U Vranju postoji stari amam iz XVII veka.. U vreme kada je amam načinjen u Vranju, stanovnici evropskih prestonica su sa prezrenjem govorili o kupanju a neprijatne mirise su pokušavail da neutrališu litrama skupocenih parfema. Amam je načinjen od opeke i tesanog kamena. Pokriven je krovom na četri vode dok je deo za kupanje pokriven poluloptastim kupolama sa staklenim okulusima kroz koje je prolazila svetlost. Osim što je bio hram higjene, amam je bio mesto gde su se ljudi družili, sklapali poslove i ugovarali udaje ili ženidbe. Danas se zgrada koristi za kulturne i turističke programe.

Na staro Vranje podseća i Pašin konak. Bogati Rauf beg Džinioli je davne 1765. godine podigao spratnu zgradu. Kako je bilo uobičajeno, zgrada je bila podeljena na deo u kome je boravio beg sa muškom pratnjom (selamluk) i intimni deo (haremluk). Nedavno je konak obnovljen. Selamluk je pretvoren u muzej a haremluk je “Simpo” preuredio u elitni klub.

Najviše tragova staro Vranje je ostavilo u Gornjoj mahali. I tu je kaldrma pokrivena asfaltnim slojem a stare udžerice su zamenjene novijim kućama. Sve ostalo je kao nekad. U dvorištima se spremaju ajvar i ljutenica na stari način a duvan i paprika se suše na suncu. Ljudi sede na sokaku ispred kuća i vode dokone razgovore a komšike idu na česmu po vodu iako imaju gradsku vodu u kućama. Oni tvrde da ta voda nije za piće. Doduše ni voda na javnim česmama nije više dobra ali zato je ona na izvoru “izmedju dva bagrema”, nedaleko od Belog mosta, pravi lek.

Vranje je grad velikih protivrečnosti. Očekujete da dodjete u kasabu, kaldrmisanih ulica kojoima se još viju ora. Čekaju vas široki bulevari, velike fabrike i visoki soliteri. Muzika Vranja je lagana i gospodska, kako kaže poznati pevač Staniša Stošić. Igre su naprotiv neverovatno žive i osećaju se svim čulima. Ljudi su emotivni i čulni a sputani patrijarhalnim vaspitanjem i sveprisutnom čaršijom. Tako je nastao dert, i čuveni Mitketov vapaj:
Toj vreme da mi poješ… a toj vreme više ne dodje. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvorene oči u grob ću da legnem. Poj žal za mlados’, za moju slatku mladost što mi takoj u ništo otide i brgo (brzo) ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dodje, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem…Poj Koštano…

Tekst: Dragan Bosnić

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Email to a friend Email to a friend
  • Print version Print version
  • Plain text Plain text
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Vranje, Južna Srbija

Rate this article

0