Soko banja, Soko grad

By
Soko planina Soko planina

Prostor oko planine Rtanj u istočnoj Srbiji je još rimskim carevima bio jako zanimljiv. Tu su se nalazila važna naselja i carske palate od kojih su neke tek nedavno otkrivene. Ljudi se i danas sapliću o rimske iskopine a traženje zlata je opsesija mnogih stanovnika tog kraja. Kraške planine istočne Srbije su poznate po mnogobrojnim pećinama koje su pružale utočište hajducima sve do pre pola veka. Rudno blago je značajno pa se i u okolnim rekama često na|e poneki grumenčić zlata za upornog tragača. Jedan od tih upornih tragača, na kraju devetnestog veka je bio industrijalac, istraživač i vlasnik pivare Djorđe Vajfert.

Veliko bogatstvo ovog dela Srbije su mineralni i termalni izvori. Brestovačka i Gamzigradska banja su poznate po lekovitim vodama a od nedavno je i banja Jošanica izašla na dobar glas. O isceliteljskim vrednostima vode Soko banje najbolje govori broj posetilaca. Naime, Soko banja je jedno od najposećenijih mesta u Srbiji. Posećena je tokom cele godine i ne preporučuje se dolazak u Banju pre prethodne rezervacije ležaja.

Soko banja se nalazi u dolini Moravice, reke koja se uliva u Južnu Moravu. Ušuškala se na obroncima Ozrena a od hladnih vetrova je zaklanjaju Devica i srpska piramida – Rtanj. Nadmorska visina od oko 400 metara iznad mora, visoka osunčanost i nedirnuta priroda je čine blagotvornim mestom za odmor i oporavak. Soko banja je inače prva ekološka opština u Srbiji i briga o očuvanju životne sredine je vidljiva na svakom koraku.

Soko-grad, Sokolac ili Sokolnik je podignut na temeljima rimskog grada. Poznato je da ni Rimljani nisu kopali gradske temelje. Pre njih su to uradili Tribalidi, Mezi ili neki još stariji, manje poznat narod. Kao što su uočili idealno mesto za podizanje grada tako su i svi prethodni stanovnici otkrili lekovitu moć banjskih voda. U kupatilima koje su Turci pravili, kasnije su otkrivane opeke iz rimskog perioda pa se pretpostavlja da su Turci samo adaptirali rimske terme.

Soko banja

Postoji predanje da je nekad davno gospodara Soko grada nevreme uhvatilo daleko od gradskih zidina. Nad Ozrenom je sevnula munja a kad se začuo prasak groma zatresao se i oblacima pokriven Rtanj. Preplašen konj se propeo i zbacio je gospodara koji pade i onesvesti se. Posle dužeg vremena jahač se osvestio i otkrio je da su mu kosti slomljene. Kada je pomislio da će ga tako nepokretnog dokrajčiti vuci sa Rtnja, čuo je klokot vode. Primakao je glavu i popio prvi gutljaj sa neobičnog izvora. Odjednom je osetio da mu se u glavi razbistrilo. Odmah je gurnuo i ruku pod mlaz vode, a potom se preturio sav u vrelo. Kako se okupao u vodi, onako obučen, tako ozdravi i vrati se u Soko-grad. Kasnije su se u Banji lečili Rimljani, Sloveni i Turci. Bila je to omiljena banja kneza Miloša Obrenovića. Tu je došao i prvi gost sa zvaničnim lekarskim uputom. Ipak, najpoznatiji banjski gost je bio Branislav Nušić koji je smislio stih; Soko banja, Soko grad, dodješ mator, odeš mlad!

U početku se Soko banja zvala samo Banja. Potom je prozvaše Aleksinačka banja da bi na kraju dobila ime po starom gradu nad Moravicom od koga je udaljena nepunih dva kilometra.

Banjske vode, šumovite padine Ozrena i vrlo prijatna klima uz prikladan medicinski tretman čine da pacijenti sa hroničnim bronhitisom, bronhijalnom astmom, psihoneurozom, neurastenijom, povišenim krvnim pritiskom, hroničnim reumatizmom, išijasom, itd, itd, vrlo brzo zaborave na probleme koje im donose njihove bolesti. Odnedavno je u sastavu Sokobanjskog medicinskog centra i banja Jošanica koja sa svojih pet čudesnih izvora leči anemiju, bolesti probavnog trakta, šećernu bolest, kožne bolesti, psihoneurozu… Zanimljivo je da se izvorišta tih pet voda, koje su porpuno različite po svom sastavu i učinku, nalaze udaljena jedno od drugih u okviru jednog metra.

Nekad se smatralo da su banje mesta za lečenje i gde je asketski život normalna pojava. Soko banja je od nastanka mesto gde su se okupljali boemi koji vole da dobro pojedu, još bolje popiju i da se nezaboravno provedu. Po mogućnosti svako veče. Pa ako nešto i zasmeta zbog obilja hrane i pića, tu je banja. Vreme čini svoje i uz kafane sa gurmanlucima se pojavljuju fast food restorani a merakliska muzika, koja se svira na uvce se sve teže čuje od tehno ritmova iz mnogobrojnih diskoteka. Gradski oci sve čine da pomire dva nepomirljiva vremena. Za one koji su verni tradiciji se krajem septembra održavaju takmičenja u spremanju i serviranju starih jela, vezenju i govorništvu pod nazivom “Zlatne ruke”. Zlatne ruke se takmiče i po dirkama harmonike u izboru za Prvu harmoniku. Ovo takmičenje se u Soko banji održava već četiri decenije.

Na livadama oko Soko banje, pre svega na Rtnju, Devici i Ozrenu se skupi 80% od ukupne količine lekovitog bilja skupljenog u Srbiji. Najpoznatiji je svakako rtanjski čaj. Svakog sedmog jula se u Soko banji organizuje manifestacija Sveti Jovan Biljober. Tada se organizovano odlazi na Rtanj i bere se ovaj čudesni čaj kome osim isceliteljskih pripisuju i afrodizijačka svojstva. Tokom ove svečanosti gosti se upućuju u tajne branja i korišćenja lekovitog bilja.

Na putu od Soko banje do Soko grada, kroz kanjon Moravice, već posle desetak minuta pešačenja dolazi se do izletišta Lepterija. Kažu da je pomenuti gospodar Soko grada imao ćerku lepoticu, Lepteriju. Kao što to već biva u stari pričama, devojka je zavolela momka koji ocu nije bio po volji. Lepterija je pobegla iz grada ali su je kod tog izletišta uhvatili i vratili ocu. Posle je niko više nije video a lepo izletište su nazvali po lepoj devojci.

Jezero na Ozrenu i vodopad Ripaljka su omiljena izletišta gostiju Soko banje. Ripaljka je najviši vodopad u istočnoj Srbiji ali tokom leta i rane jeseni često ostane bez vode. Dobrim pešacima se preporučuje prelazak preko Ozrena do sela Lipovac. U neobičnom selu, koje je smešteno u uzanoj dolini Svetistefanske reke se nalazi manastir Lipovac. Manastirska crkva je posvećena Svetom arhiđakonu Stefanu. Manastir se nalazi na kraju uzanog klanca, okružen sa tri strane visokim stenama. Nedaleko od Aleksinca, u selu Gornji Adrovac se nalazi crkva Svete Trojice Rajevske. Crkvu je podigla ruska grofica Marija Bolkonski u znak sećanja na svog rođaka, ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, koji je poginuo 1876. godine u Srpsko – turskom ratu. Pukovnik je poslužio Lavu Tolstoju za lik Vronskog u “Ani Karenjini”.
Nizvodno prema Aleksincu, kod starog grada Bovana, je podignuta visoka brana i Moravica je napravila veliko jezero. Osim što je rešen problem snabdevanja grada vodom, jezero je postalo zanimljivo gostima Banje koji tu dolaze da se kupaju ili da pecaju.

Nekada se kod Soko grada gnezdio soko. Ovaj živahni grabljivac nikako nije mogao da se navikne na česte posetioce davno napuštenog Soko grada i onda je jednog dana nestao. Kažu ljudi da su ga ponovo videli poslednjih godina a to je svakako dobar znak.

Tekst: Dragan Bosnić

Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter
  • Email to a friend Email to a friend
  • Print version Print version
  • Plain text Plain text
Share on: Post on Facebook Facebook
Twitter Twitter

Tagged as:

Zapadna Srbija, Gamzigrad, Soko banja, banje

Rate this article

3.00